О књизи: 2016 / „...Шетали смо зеленим ходником до излаза са аеродрома. Сала за састанке је била скоро празна „Цртање ваздуха...” помислио сам, „ово би могло бити занимљиво. Можда овде има смисла и смисла, ако, наравно...” „Ево је, моја Агнес”, Ханс ме охрабрујуће стиснуо за лакат. - Не бој се, она је добра. Хехе, створење у безобличној кламиди се кретало према мени. На лицу му је био израз непобедиве туге – баш као старог коња којег воде на клање. Поглед створења био је окренут негде ка унутра, као код девојке са писмом са Вермерове слике, Агнес ван Рајн је, не гледајући, пружила руку у знак поздрава. Чини се да би поздравила машину за чипове са истим ентузијазмом.…»